Haotički model univerzuma

Postoji jedan veoma zgodan haotički model univerzuma, u kome se celokupno postojanje posmatra kao skup verovatnoća. Ideja je, otprilike (i prilično uprošćeno), ovakva:

Sve što postoji su verovatnoće; beskonačan skup stvari koje se mogu desiti. Postoji proces (koga nazivamo “svest”) koji bira koju će od tih verovatnoća da posmatra (“volja”); kada učini izbor, i uoči jednu od tih verovatnoća (“izbor”), sve ostale verovatnoće kolapsiraju; a izabrana verovatnoća prestaje da bude verovatnoća i postaje aktuelnost (“činjenica”). Zatim se na osnovu tako stvorenih aktuelnosti stvara novi beskonačni skup verovatnoća,  spreman za sledeći izbor i sledeći korak (“vreme”).

Nadam se da prethodno ne zvuči previše konfuzno; pravilno objašnjavanje sa dovoljno primera bi oduzelo više vremena nego što sada mogu da odvojim. Pre nego što dođemo do ideje sudbine, potrebno je napraviti još jednu razliku, u veličini različitih skupova beskonačnosti. Ovo je najlakše objasniti matematički: skup parnih brojeva je beskonačan; skup neparnih brojeva takođe. Može se reći da su te dve beskonačnosti ista “veličina” beskonačnosti. Međutim, obe su manje od beskonačnog skupa svih racionalnih brojeva; koji je opet, manja beskonačnost od skupa svih brojeva uopšte. Nadam se da je i ta ideja jasna 😉

Ok, sad, kakve veze sve ovo ima sa sudbinom… Uzmimo kao primer mene, koji sada sedi ispred ovog kompjutera i kuca ovu poruku. Postoji praktično beskonačan broj stvari koje ja mogu da uradim sledećeg trenutka: mogu da pomerim ruku na jedan način, na drugi način, da je pomerim na onaj prvi način istovremeno pomerajući pogled na jednu stranu, da udahnem vazduh, da udahnem vazduh malo sporije, malo brže, da pomerim glavu na jednu stranu, na drugu, na treću, na bilo koji ugao između tih strana…

Ali to je ograničena beskonačnost. Ja ne mogu da uradim bilo šta. Ja ne mogu da zagrizem u burek, pošto bureka nema nigde u krugu od nekoliko stotina kilometara. Ja ne mogu da posmatram slavuja kako peva, pošto nigde u mojoj sferi pogleda nema nikakvog slavuja, a kamoli slavuja koji peva… itd, itd; nadam se da počinjete da shvatate kuda ovo vodi?

Moj izbor šta sledeće mogu da uradim je određen mojim prethodnim izborima, koji su postali aktuelnosti. Moj izbor da sednem na stolicu i počnem da kucam ovu poruku SPREČAVA mogućnost da u sledećem trenutku kelneru kažem šta tačno želim za večeru; s druge strane, da sam izabrao da ustanem sa stolice i da odem do restorana iza ćoška, sada bih mogao to da uradim… ali onda ne bih mogao da kucam ovu poruku.

Sad, svi gornji primeri su na maloj skali; ali ovo važi generalno u našim životima na svim skalama: prethodni izbori (i oni koje smo mi učinili, i oni koje je društvo učinilo za nas) određuju situaciju u kojoj se nalazimo. Oni su aktuelnosti, već postavljene stvari, na osnovu kojih se formiraju verovatnoće na osnovu kojih mi pravimo svoj izbor. Mi ne možemo(*) izabrati nešto za šta ne postoji verovatnoća da se može desiti.

Time, opšti tok sveta oko nas, kao i nas dosadašnji tok, ograničavaju naš izbor, i samim tim čine neku vrstu sudbine. Ova subina, međutim, je kratkoročna i neposredna… što se dalje ide u budućnost, nju je sve manje moguće odrediti. Šta ja mogu da uradim u sledećih deset sekundi je skoro potpuno određeno aktuelnošću u kojoj se nalazim; šta ce sa mnom biti posle deset godina, skoro u potpunosti zavisi od odluka koje napravim u tom periodu.

Neke opšte generalne tendencije mogu da određuju našu sudbinu godinama. Ako ja završim pravni fakultet, veoma je malo verovatno da ću postati profesor na medicinskom fakultetu; dakle, ta verovatnoća (kao i verovatnoće za rađenje bilo čega drugog za šta je potrebno prethodno biti profesor na medicinskom fakultetu) teži nuli čak i u praktično neograničenom periodu vremena. Nadam se da je ideja jasna, i da vas glava ne boli previse 😉

Ah, da, i komentar na (*) koju sam postavio gore iza onog “ne možemo”; u stvari, možemo, do određene granice. To se onda zove magija, i predstavlja čitavu posebnu tangentu na ceo model.