Postoji jedan veoma zgodan haotički model univerzuma, u kome se
celokupno postojanje posmatra kao skup verovatnoća. Ideja je, otprilike
(i prilično uprošćeno), ovakva:
Sve što postoji su verovatnoće; beskonačan skup stvari koje se mogu
desiti. Postoji proces (koga nazivamo “svest”) koji bira koju će od tih
verovatnoća da posmatra (“volja”); kada učini izbor, i uoči jednu od
tih verovatnoća (“izbor”), sve ostale verovatnoće kolapsiraju; a
izabrana verovatnoća prestaje da bude verovatnoća i postaje aktuelnost
(“činjenica”). Zatim se na osnovu tako stvorenih aktuelnosti stvara
novi beskonačni skup verovatnoća, spreman za sledeći izbor i sledeći
korak (“vreme”).
Nadam se da prethodno ne zvuči previše konfuzno; pravilno objašnjavanje
sa dovoljno primera bi oduzelo više vremena nego što sada mogu da
odvojim. Pre nego što dođemo do ideje sudbine, potrebno je napraviti
još jednu razliku, u veličini različitih skupova beskonačnosti. Ovo je
najlakše objasniti matematički: skup parnih brojeva je beskonačan; skup
neparnih brojeva takođe. Može se reći da su te dve beskonačnosti ista
“veličina” beskonačnosti. Međutim, obe su manje od beskonačnog skupa
svih racionalnih brojeva; koji je opet, manja beskonačnost od skupa
svih brojeva uopšte. Nadam se da je i ta ideja jasna 😉
Ok, sad, kakve veze sve ovo ima sa sudbinom… Uzmimo kao primer mene,
koji sada sedi ispred ovog kompjutera i kuca ovu poruku. Postoji
praktično beskonačan broj stvari koje ja mogu da uradim sledećeg
trenutka: mogu da pomerim ruku na jedan način, na drugi način, da je
pomerim na onaj prvi način istovremeno pomerajući pogled na jednu
stranu, da udahnem vazduh, da udahnem vazduh malo sporije, malo brže,
da pomerim glavu na jednu stranu, na drugu, na treću, na bilo koji ugao
između tih strana…
Ali to je ograničena beskonačnost. Ja ne mogu da uradim bilo šta. Ja ne
mogu da zagrizem u burek, pošto bureka nema nigde u krugu od nekoliko
stotina kilometara. Ja ne mogu da posmatram slavuja kako peva, pošto
nigde u mojoj sferi pogleda nema nikakvog slavuja, a kamoli slavuja
koji peva… itd, itd; nadam se da počinjete da shvatate kuda ovo vodi?
Moj izbor šta sledeće mogu da uradim je određen mojim prethodnim
izborima, koji su postali aktuelnosti. Moj izbor da sednem na stolicu i
počnem da kucam ovu poruku SPREČAVA mogućnost da u sledećem trenutku
kelneru kažem šta tačno želim za večeru; s druge strane, da sam izabrao
da ustanem sa stolice i da odem do restorana iza ćoška, sada bih mogao
to da uradim… ali onda ne bih mogao da kucam ovu poruku.
Sad, svi gornji primeri su na maloj skali; ali ovo važi generalno u
našim životima na svim skalama: prethodni izbori (i oni koje smo mi
učinili, i oni koje je društvo učinilo za nas) određuju situaciju u
kojoj se nalazimo. Oni su aktuelnosti, već postavljene stvari, na
osnovu kojih se formiraju verovatnoće na osnovu kojih mi pravimo svoj
izbor. Mi ne možemo(*) izabrati nešto za šta ne postoji verovatnoća da
se može desiti.
Time, opšti tok sveta oko nas, kao i nas dosadašnji tok, ograničavaju
naš izbor, i samim tim čine neku vrstu sudbine. Ova subina, međutim, je
kratkoročna i neposredna… što se dalje ide u budućnost, nju je sve
manje moguće odrediti. Šta ja mogu da uradim u sledećih deset sekundi
je skoro potpuno određeno aktuelnošću u kojoj se nalazim; šta ce sa
mnom biti posle deset godina, skoro u potpunosti zavisi od odluka koje
napravim u tom periodu.
Neke opšte generalne tendencije mogu da određuju našu sudbinu godinama.
Ako ja završim pravni fakultet, veoma je malo verovatno da ću postati
profesor na medicinskom fakultetu; dakle, ta verovatnoća (kao i
verovatnoće za rađenje bilo čega drugog za šta je potrebno prethodno
biti profesor na medicinskom fakultetu) teži nuli čak i u praktično
neograničenom periodu vremena. Nadam se da je ideja jasna, i da vas
glava ne boli previse 😉
Ah, da, i komentar na (*) koju sam postavio gore iza onog “ne možemo”;
u stvari, možemo, do određene granice. To se onda zove magija, i
predstavlja čitavu posebnu tangentu na ceo model.